Šta nam globalni tok oružja govori o tome kako države propadaju

Pratap Bhanu Mehta piše: Snabdevanje oružjem je važno, i ukoliko se ne kontroliše, dobija autonomnu dinamiku. Talibansko preuzimanje Avganistana je najnoviji primer

Talibanski borci specijalnih snaga stigli na Međunarodni aerodrom Hamid Karzai nakon povlačenja američke vojske, u Kabulu (AP)

Postoji stara poslovica da ako želite da razumete izgradnju države ili raspad države, sledite oružje. U zonama sukoba kao što je Avganistan, previše je lako pribeći debatama o razvoju i kulturi, ignorišući dinamiku oružanog sukoba i prisustvo oružja koje militarizuje društvo i ugrađuje nasilje. Čak i povremeni pregled baza podataka kompanije Small Arms Survey u Ženevi, koja prati nasilne sukobe i proliferaciju oružja, donosi neke osnovne činjenice o izgradnji države i nasilju.

U njihovoj poslednjoj godini uporedne baze podataka 2018, Avganistan ima stopu od 59,8 nasilnih smrti na 1.00.000, ispod drugih zona sukoba kao što su Sirija (187,9) i Salvador (87). Ali ova baza podataka je takođe podsetnik na druga dva velika trenda. Prvo, nasilje ima tendenciju da bude lepljivo. Kada se jednom ugradi, teško ga je izbaciti. Južna Afrika ima stopu od 40,6; Brazil 36.3. Većina zemalja sa relativno nižim stopama nalazi se u Aziji ili su evropske socijaldemokratije. U Aziji, Indija ima stopu nasilne smrtnosti od 3,9 na 1.00.000; Pakistan je na 5,9, dok su velike zemlje poput Indonezije, Kine i Japana niže od 1. Ovaj kontrast između Azije i Amerike po ovom aspektu izgradnje države i rasprostranjenosti nasilne smrti je upadljiv i retko se smatra centralnim u literaturi o razvoju kao siromaštvo .

Nasilje ima komplikovane uzroke; čak i naseljena društva mogu imati nasilne političke konvulzije. Postoje i drugi oblici nasilja osim nasilne smrti. Odnos između prisustva vatrenog oružja i nasilja je takođe komplikovan. Ali opet ono što je upadljivo je niža rasprostranjenost civilnog vatrenog oružja u Aziji. Ova baza podataka je i za registrovano i za procenjeno neregistrovano oružje. Indija ima 5,30 na sto ljudi, Kina 3,2, Indonezija manje od jednog. SAD, što nije iznenađujuće, imaju 120 na 100; dok su Brazil i Južna Afrika bliže 10. Naravno, neobrađeni brojevi sami po sebi ne govore mnogo, ali kao prvi rez otkrivaju.



Kao što je Priya Satia tvrdila u svojoj briljantnoj knjizi, Carstvo oružja, Nasilno stvaranje industrijske revolucije, rasprostranjenost oružja ima društvenu i političku istoriju. Kolonijalne prakse su ugradile oružje u neka društva, a ne u druga. U Americi je posedovanje oružja bilo gotovo obavezno za belce, kao deo rasne strategije nadmoći i oduzimanja urođenika i ugnjetavanja robova. U Aziji su, nasuprot tome, kolonijalne imperije, radi sopstvene samozaštite, smirivale i gradile državu i društvo razoružavanjem građana. Kao što Satia pokazuje, Britansko carstvo u Indiji nije samo oduzelo Indijancima oružje, već ih je i razoružalo od rastućeg domorodačkog znanja o proizvodnji oružja koje je počelo da se pojavljuje u 17. veku, uključujući inovativne oblike metalurgije. Zakon o oružju iz 1878, koji je strogo kontrolisao vlasništvo nad oružjem u Indiji, bio je vežba kolonijalne i rasne podređenosti, tako da je čak i Gandi želeo da se kasnije poništi. Ali vredi se zapitati o kontračinjenici. S obzirom na indijske društvene linije, da je Indija bila preplavljena oružjem, kakav bi poredak mogao biti moguć? Nije slučajno što je indijska država 1959. nastavila sa restriktivnim zakonima o oružju. Ironično, strahujući od pobune niže klase, Britanija je donela restriktivne zakone o oružju i 1920-ih.

Neke oružane grupe su prave snage za oslobođenje. Ali, kao što su naučnici poput Nikolasa Marša i Pola Stanilenda tvrdili, važna je struktura načina na koji se oružje nabavlja i društveno ukorenjenost ko ga nabavlja. Možete imati slučaj kada koherentna sila poput Komunističke partije ili maoističkog pokreta koristi oružje da uspostavi hegemoniju i pridruži se državi, kao u Nepalu. Uspeh Talibana u ujedinjavanju je prima facie više iznenađujući, jer nam razvojni analitičari stalno govore da je Avganistan previše decentralizovan i raznovrstan da bi jedna grupa bila dominantna. Ali postoje i drugi slučajevi u kojima proliferacija oružja jednostavno vodi fragmentaciji, gospodarstvu rata ili kontinuiranoj pobuni. Jedna stvar je, međutim, jasna: snabdevanje oružjem je važno, i ukoliko se ne kontroliše, dobija autonomnu dinamiku.

Ovde su SAD bile suprotnost Britancima u Indiji; obezbedila je da mesta na kojima interveniše budu preplavljena oružjem. Samo da bismo nasumično odabrali stavke, 2016. u reviziji Pentagona je objavljeno da je nestalo više od 1,5 miliona komada vatrenog oružja isporučenog avganistanskim i iračkim snagama. Mnogo oružja koje je dato mudžahedinima završilo je sa grupama naslednicima; u Jemenu su zalivske države prebacivale oružje koje su isporučile SAD oružanim milicijama. Sve ovo je dodatak podršci koju bi Pakistan pružio tolikom broju grupa. Zasićenost mesta oružjem je, sa retkim izuzecima, štetna. Milicije je takođe teško raspustiti, osim ako ne osvoje odlučujuće pobede da postanu država. Ukratko, ne možete zasititi mesta oružjem i očekivati ​​razvoj.

U ovom kontekstu, možda bi bilo vredno pogledati debatu o Sporazumu o malokalibarskom oružju koji je usvojila Generalna skupština UN 2013. Ugovor je imao za cilj uspostavljanje najviših mogućih zajedničkih standarda za regulisanje konvencionalnog naoružanja i sprečavanje njegovog preusmeravanja i nedozvoljene trgovine. SAD su se povukle iz Ugovora zbog ideološke posvećenosti izvozu oružja. Po mišljenju Indije, Ugovor štiti izvoznike oružja više nego uvoznike. Ali još važnije, Ugovor nije dovoljno jak u pogledu transfera oružja nedržavnim akterima, u čemu leži značajan deo problema. Kina je prihvatila Ugovor na način koji će garantovano naterati Indiju i SAD da odustanu. Kakvi god da su motivi Indije, njena centralna briga nije filozofski pogrešna. Ako smo zabrinuti zbog straha od nasilne smrti u oružanom sukobu i poremećaja izazvanih raspadom države, onda postoji razlog za veoma strožije regulisanje prometa i preusmjeravanja oružja.

SAD imaju istorijsku tradiciju posedovanja oružja da bi potvrdile rasnu privilegiju; i istorija oružane milicije koja je pobedila u ratu za nezavisnost i postala moderna država. Možda to nasleđe i politička ekonomija vojno-industrijskog kompleksa čine proliferaciju oružja podrazumevanom opcijom u rešavanju sukoba. Čak ni azijske države nisu imune na ovo iskušenje. Ali još uvek ima istine u staroj mudrosti, pacifikacija nasilja se ne može desiti neselektivnim širenjem oružja. Ako želite da razumete neuspela stanja, nemojte tražiti konsultante za razvoj. Uzmite ljude koji prate oružje i političke elite koje su barem voljne da ih kontrolišu.

Ova kolumna se prvi put pojavila u štampanom izdanju 2. septembra 2021. pod naslovom „Oružje i nacija“. Pisac doprinosi uredniku, The Indian Express