Upotreba i zloupotreba sanskrita

Kulturna homogenizacija kroz centralno postavljanje sanskrita će lišiti indijsku kulturu njenog pluraliteta.

Sanskrit, Sanskrit u Indiji, Konferencija o sanskritskom jeziku, Sanskrit jezik, Promovisanje sanskritskog jezika, indijski ekspres, vesti iz IndijeSanskrit nam je zaveštao divna književna blaga.

I štampani i elektronski mediji izvestili su poslednjih nedelja o brojnim konferencijama o sanskritskom jeziku i kulturi. Promovisanje proučavanja sanskritskog jezika i tekstova su hvale vredni napori. Sanskrit nam je zaveštao divna književna blaga. Međutim, glavni dnevni red ovih konferencija nije uvek promocija sanskrita, već uspostavljanje drugih perspektiva problematične vrste.

Uporno se čuje uporna i reska tvrdnja da su sanskritska i sanskritička kultura sama osnova tradicionalne, nepatvorene i netaknute indijske kulture, koja je preovladavala od pamtiveka, ali kojoj je potrebno hitno čišćenje da bi se oslobodila uglavnom zapadnih zagađujućih uticaja. Ova premisa pretpostavlja da su sanskrit i sanskritska kultura jedinstvena ulazna tačka za proučavanje indijske kulture, prošlosti i sadašnjosti. Pokušaj je da se oživi izgubljena slava sanskrita i vrati u tu iskonsku prošlost. Ovaj revivalistički projekat je faktički netačan i konceptualno manjkav, jer je glavni motiv da se tvrdi, predstavi i nametne homogenizovani pogled na indijsku istoriju i kulturu i nagriza njene univerzalno proslavljene pluralne i sinkretičke elemente.

Ništa manje zabrinjavajući i problematični nisu ni izjave koje proizilaze sa ovih konferencija u vezi sa antikom i autorstvom vedske književnosti, projektovane kao koren svega indijskog. Tako se konstruiše neprekinuti kontinuum vedske prošlosti i daje mu pečat legitimnosti skoro kao kulturna marka. Sledeći korak je da se Indija proglasi prvobitnom domovinom govornika indoarijevaca, koji su pogrešno i namerno označeni kao Arijevci.



Upotreba arijevskog kao biološke oznake je opipljivo pogrešna. To je jezička oznaka. Maks Miler je u svojim monumentalnim studijama Veda sredinom 19. veka upozorio da se ne mešaju jezičke oznake sa rasnim identitetima kao što se radilo sa Arijcima. Termin arijevci, javlja se u natpisu iz kasnog 6. veka pre nove ere u Iranu, iu natpisu Rabatak (iz Avganistana) Kaniške I (kraj prvog/početkom drugog veka) kao jezik, a ne kao etnička grupa. Arijasatja, temeljni koncept u budizmu, odnosi se na četiri plemenite istine. U sedmom veku, Banabhatta, u svojoj proslavljenoj Haršačariti, označio je Pushyamitra Sungu, brahmanskog senapatija iz Maurija, kao anariju, jer je izdajničko ubio svog gospodara, poslednjeg vladara Maurije, Brihadrathu. Ovde je anarya za Banabhattu neplemenita osoba. Namerno pogrešna upotreba Arije u etničkom smislu ne podnosi ispitivanje istorijskih dokaza.

Ništa manje pogrešna nije ni uporna tvrdnja da je prvobitno stanište govornika indoarijevskog, a verovatno i njegovog predačkog jezika indoevropskog, bilo na potkontinentu. Problem postaje ozbiljan kada neki sanskritisti projektuju ovaj argument samo citirajući Rigvedske himne. Malo je pažnje posvećeno višestrukim studijama o indoevropskoj i indoarijevskoj lingvistici i o tome kako su srodni jezik Rigvede i Aveste, što sugeriše zajedničko stanište govornika indoiranskog pre razdvajanja Avestije i Aveste. Vedski jezici.

Ovo je dosledno ignorisano od strane zagovornika Indije kao doma. Oni nastavljaju da kritikuju ideju o arijevskoj invaziji na Indiju, što je dugo odbačena pozicija pošto ju je zastupao Mortimer Viler, naučnik kolonijalista. Uporno zlostavljanje Romile Tapar zbog podržavanja teorije o arijevskoj invaziji samo pokazuje koliko su slabo opremljeni njeni kritičari, budući da je još 1969. godine demonstrirala neprimenjivost teorije arijevske invazije!

Slika koja se pojavljuje je da su indoarijevski govornici stigli na potkontinent serijom malih migracija. S obzirom na dobro utvrđene nalaze da su i austroazijska i dravidska porodica jezika starija od indoevropske/indoarijevske, dugo se smatralo da su neke lingvističke elemente pozajmili govornici indoarijevskog. sa dravidskih govornika.

Čini se da isti proces važi i za prisustvo mundari reči u Rigvedi. Ovakva hibridnost dovoljno govori o živoj prirodi pomenutog govora i interakcijama između različitih jezičkih grupa. Jezik, kao i fizički tipovi, nikada nije čist ili netaknut i napreduje zbog hibridnosti, što je delo koje je delotvorno pokrenuto ulogom koju je igrao budistički hibridni sanskrit u narednim vekovima.

Sanskrit, koliko god da je sjajan, oduvek je bio elitni jezik namenjen za ritualnu, svešteničku upotrebu i dvorski diskurs. Kulturna homogenizacija kroz centralizovanje sanskrita dovešće do neuspešnog razumevanja indijske kulture, lišene njenog pluraliteta. Popularnost Mahabharate i Ramayane je više posledica široke privlačnosti priča o dva epa koje su takođe dostupne u narodnoj književnosti, jer je malo njih bilo dovoljno obrazovano da čita i ceni sanskrit epova. Dok pravedno slavimo čuda sanskritske kulture, nemojmo zanemariti podjednako bogatu narodnu i narodnu kulturu zemlje. Može se s pravom slaviti indijska civilizacija jer ona
je civilizacija koja podržava i zagovara kulturne pluralnosti.

Pisac je profesor istorije drevne Indije, Centar za istorijske studije, JNU