Religija na stranu, kasta, klasa i patrijarhat osiguravaju da većina Indijaca nije slobodna da bira sa kim će se venčati

Rama Srinivasan piše: Nalazi nedavnog istraživanja Pew-a o brakovima među zajednicama treba čitati u ovom kontekstu

Većina Indijaca ne preferira međuverske i međukastinske brakove.

U godinama 2014. i 2015. sprovodio sam istraživanje svoje disertacije na Višem sudu u Pendžabu i Harijani, koje je uključivalo posmatranje bezbrojnih sudskih postupaka u slučajevima koje su pokrenuli parovi begunaca radi zaštite njihovog osnovnog prava na život i slobodu. U većini takvih slučajeva koje je nadgledao Visoki sud u Pendžabu i Harijani, zaštita od fizičkih povreda i mešanja je bila rutinska – što je oduzimalo mali deo sudskog vremena. Ali u slučajevima u kojima su roditelji bili prisutni u sudnicama, postupak bi mogao postati haotičan i produžen, jer je većina sudija pokušavala da postupa pravično sa svim uključenim stranama. Jedan slučaj koji mi se urezao u pamćenje odnosio se na veliku grupu članova zajednice i komšija u selu koji su pratili porodicu. Sudnica i hodnici iza nje bili su krcati, a članovi porodice fizički su zastrašivali par pred nosom sudije. Hvalili su se svojim velikim zemljišnim posedima i omalovažavali skromno poreklo mladog udvarača.

Ovaj slučaj nije uključivao obraćenje, odraslost žene koja je pobegla nikada nije dovedena u pitanje, niti je postojala velika razlika u godinama. Postojala je klasa, kasta i stari dobri patrijarhat. Sudija je na kraju odobrio žalbu za zaštitu, ali je zajednički život para izgledao pod sumnjom. Nekoliko meseci kasnije, njihov advokat me je obavestio da je par nasilno razdvojen na međudržavnom autobuskom kolodvoru, ali je čovek odlučio da se ne opredeli za najrazboritiju opciju pred sobom — habeas corpus peticiju. Iz mog istraživanja u ruralnoj severnoj Indiji, pretpostavio sam da će se njegova partnerka vrlo brzo udati.

Porodica o kojoj je reč bili su bogati zemljoposednici Sikhi iz Harijane, ali ime zajednice je nebitno. U svom istraživanju, video sam porodice svake zajednice da se opiru međuverskim ili međukastinskim mečevima isto koliko i sindikatima koji uključuju legalno maloletnika. Postoji bezbroj slučajeva parova koji pripadaju istoj kasti i srodničkim grupama (ali ne intra-gotri) koji se plaše za svoje živote pošto je njihovo udvaranje naljutilo ženinu porodicu. Ukratko, kada sklapate brak u severnoj Indiji po izboru, preovlađujuća maksima je, uradite to na sopstveni rizik.



Podaci ankete Pew Research-a ne iznenađuju u ovom kontekstu. Većina Indijaca ne preferira međuverske i međukastinske brakove. Konverzija nije bitna u ovom kontekstu. Indija ima jak zakon koji dozvoljava međuverski brak, ali je poznato da birokratija, koja je odgovorna za omogućavanje sindikata, stvara prepreke i traži mišljenje roditelja, iako je ovo drugo nebitno. Parovi koji se venčaju bez saglasnosti porodice jedva da se nadaju da će bez prepreka završiti 30-dnevno čekanje, kada je većina društva i birokratije uverena da greše. Pored toga, prema novinskim izveštajima, hinduističke grupe osvetnika sa vezama u okružnim administrativnim kancelarijama, kao i sudovima, oprezne su za sve pojedince koji se usude da odstupe od normi. U takvoj situaciji, neiskreno je sugerisati da bi parovi mogli da izaberu venčanje prema Posebnom zakonu o braku umesto da se odluče za konverziju. Slobodan izbor po pitanju braka ne postoji za većinu Indijaca — čak ni u vezi sa odlukom da se ne venčaju.

Manmeet Kaur ili Zoya postao je najnovije lice sumnjivog pitanja prinudnog preobraćenja i braka, iako se u stvarnosti još uvek radi o dobrom starom patrijarhatu. Predsednik Koordinacionog odbora svih partija Sika u Džamuu i Kašmiru, Jagmohan Singh Raina, navodno je rekao da nema slučajeva prisilnog preobraćenja žena Sika, ali je, u drugom intervjuu, takođe zahtevao anti-konverzija i anti-inter- zakon o braku kasti da zaustavi međuverske brakove. Cena za harmoniju u zajednici u J&K-u bi, prema njegovim rečima, bila da Indija ukida pravo odraslih da sklapaju egzogamne brakove ako je to njihova želja, a ne da razočarani članovi porodice i članovi zajednice koji nemaju nikakvog udela u tom pitanju jednostavno prihvate da svi odrasli imaju osnovno pravo na život i slobodu.

Pošto je starost glavna tačka spora u priči, može se pozabaviti i ovim aspektom. Manmitova starost je sporna - njen muslimanski partner Shahid Bhatt tvrdi da ima 22 godine - ali izgleda da sada postoji konsenzus oko 18 godina koje spominje njena Aadhaar kartica. Infantilizacija mlade žene nikada nije zavisila od tačnosti godina za koje se tvrdilo. Glasina da je bila drugačije sposobna bila je još jedna ružna strana kampanje koja je nastojala da delegitimizira njen izbor.

Iako je postojala izjava pod zakletvom potvrđena na okružnom sudu, kao i video koji snažno sugeriše da se Manmit dobrovoljno preobratio i oženio Šahida, nema dokaza da drugo venčanje u žurbi nije bilo iznuđeno.

Provera verodostojnosti njenog ranijeg iskaza i/ili njenog sopstvenog pristanka u drugom braku zahtevali bi uslove u kojima ona može slobodno da govori, uz vreme i udaljenost od svoje porodice. Kao prvi korak, Šahid će verovatno morati da podnese habeas corpus peticiju tražeći intervenciju suda. Ostatak glasova - na društvenim medijima i van njih - je samo buka.

Ova kolumna se prvi put pojavila u štampanom izdanju 20. jula 2021. godine pod naslovom „Ujedinjeni patrijarhatom, podeljeni ljubavlju“. Pisac je stipendista Marie Curie na Univerzitetu Ca’ Foscari u Veneciji i autor knjige Udvaranje želja: Sudski spor za ljubav u severnoj Indiji