Čitanje presude Ajodhi u celini pokazuje da je SC bio pokrenut željom za pragmatičnim i pravičnim rešenjem

• Категорија: Kolumne

Većina sudskih izjava podleže ispitivanju, a presuda Ajodja koja uključuje složenost ljudske istorije i aktivnosti nije izuzetak. Čak i tako, kada se pročita u celini, odluka Suda - zasnovana na prevlasti dokaza - odgovara na sumnje koje su izneli njegovi kritičari.

Nadajmo se da je konačno okončanje dugotrajnog spora koji izaziva podele neki videli kao privremeni oduška, a ne kao trajno rešenje.

Nacija umorna eskalacijom polarizacije zajednice, povećanom verskom osetljivošću i oslabljenom politikom mora da je odahnula kada je izrečena presuda Ajodhi. Smatrana od strane Suda kao sudski zadatak jedinstvene dimenzije... koji prelazi u carstvo istorije, arheologije i prava, odluka je generalno prihvaćena kao pravično izbalansiranje suprotstavljenih zahteva za pravdom.

Kritičari tvrde da presuda nagrađuje prekršioce zakona, negira ustavno obećanje o jednakom državljanstvu i ne ispunjava očekivanja o zakonitoj restituciji. Nadajmo se da je konačno okončanje dugotrajnog spora koji izaziva podele neki videli kao privremeni oduška, a ne kao trajno rešenje. Neki su takođe sugerisali da je presuda sudski ustupak većinskim osećanjima.

Većina sudskih izjava podleže ispitivanju, a presuda Ajodja koja uključuje složenost ljudske istorije i aktivnosti nije izuzetak. Čak i tako, kada se pročita u celini, odluka Suda - zasnovana na prevlasti dokaza - odgovara na sumnje koje su izneli njegovi kritičari. Sud je naredio da se muslimanima dodijeli pet jutara zemlje u gradu Ajodja kao restitucija za skrnavljenje džamije Babri 1934., 1949. i njeno uništenje 1992. godine, dok je sporno zemljište dodijeljeno za izgradnju Ramskog hrama. Sud se pozvao na svoju plenarnu nadležnost prema članu 142. Ustava da u potpunosti opravda slučaj. Ona je sporno zemljište tretirala kao sastavnu celinu i utvrdila da muslimani nisu mogli da uspostave svoj isključivi posed nad unutrašnjom strukturom pre 1857. godine od datuma izgradnje u 16. veku.

Informisani komentar na presudu – presuda inspirisana sudskom voljom da se nađe pravično rešenje u spisu – mora uzeti u obzir prirodu sudske funkcije, posebno inherentna ograničenja sudijske uloge Suda. Pitanje koje moramo, stoga, postaviti je da li je, s obzirom na istorijski kontekst i osetljivost u vezi sa sporom, vrhovni sud izvršio svoju ulogu konačnog delioca pravde.

Učvršćujući svoju presudu u zakon, pravičnost i čistu savest, Sud je dao razrađene razloge za svoje zaključke. Odlučujući o naslovnom odelu, izradila je reljefe, koji bi, po njenom mišljenju, obezbedili društvenu kohezivnost i versku harmoniju. Imajući u vidu kontrolu kojoj će odluka biti podvrgnuta, Sud je izjavio da je pravda temelj koji donosi svrhu svakog pravnog poduhvata i na kome počiva legitimitet vladavine prava. Ulažući svoj sud u izuzetnu moralnu i filozofsku dimenziju, podsetio nas je da je u kakofoniji svojih višejezičnih i multikulturalnih glasova, zasnovanih na mešavini regiona i religija, da je indijski građanin kao osoba, a Indija kao nacija , mora da ostvari osećaj mira u sebi. U traženju krajnje ravnoteže za pravedno društvo možemo primeniti pravdu, pravičnost i čistu savest.

S obzirom na uočljivu potragu Suda za pragmatičnim i pravičnim rešenjem, teško je naći grešku u osnovnoj premisi na kojoj Sud zasniva svoju artikulaciju pravde — ona je zasnovana na pravnom realizmu. Sud se pozvao na princip jednakosti da bi ispravio istorijsku grešku i unapredio, na način koji je smatrao mogućim i razumnim, ustavne vrednosti pravde, bratstva, ljudskog dostojanstva i jednakosti verskih uverenja. Odluka takođe crpi svoju težinu iz retke sudske jednoglasnosti u izuzetnim slučajevima. Jasno je da je ovo odluka u kojoj pravo i sudska pravda stoje zajedno, potvrđujući funkciju Suda da pronađe najbolja rešenja u okvirima objektivnih dostupnih podataka i, da upotrebim reči pravnog naučnika Aharona Baraka, uspostavi pravu ravnotežu između izvesnosti i eksperimentisanja , između stabilnosti i promene i između logike i emocija.

Pošto smo voljno i svjesno položili svoju vjeru u najvišu pravosudnu instituciju za rješavanje nacionalnog izazova, pravedno je da se povinujemo sudskoj mudrosti koja je, čak i ako nije savršena, idealan put naprijed — budući da se nalazi u iskustvu, zakonu i logika. Moramo prihvatiti da sudije, kao i mi ostali, ne stoje odvojeno od istorije ili društva. Niti su imuni na plime i struje koje fiksiraju značenje istine i pravde u različitim vremenskim trenucima. U nastojanju da unaprede opšteprihvaćene pojmove pravde, sudije teže da održe zakon živim, povezujući prošlost, sadašnjost i budućnost u kontinuitet. U pronalaženju prave ravnoteže, oni smatraju delom svoje funkcije preovlađujuću društvenu osetljivost i zajednička uverenja, koji, kada se ispolje, čine opštu volju u skladu sa demokratskim principom.

Uvažavajući imperativ osiguranja mira i društvene harmonije kao ciljeve donošenja presude, Sud je služio glavnoj svrsi koja nalaže ogromnu nacionalnu podršku. Čitajući presudu u celini, može se opravdano zaključiti da ona nije proizvod grčeve osećanja, da je podređena iskonskoj neophodnosti održavanja reda u društvenom životu i inspirisana rešenjima posvećenim jurisprudenciji.

Iako konačnost odluke Vrhovnog suda sama po sebi ne potvrđuje njenu nepogrešivost, njen zakonski obavezujući efekat može biti doveden u pitanje samo po cenu ustavne anarhije. Uzaludan pokušaj da se ponovo otvori zdrava presuda, koja je delimično iskupila donekle okaljanu evidenciju o Sudu kao čuvaru savesti nacije, samo će produbiti pukotine koje su ugrozile našu sekularnu demokratiju i bespotrebno opteretiti rasulu sudbinu Suda.

Ovaj članak se prvi put pojavio u štampanom izdanju od 25. novembra pod naslovom „Postizanje ravnoteže“. Pisac, viši advokat Vrhovnog suda je bivši ministar za pravo i pravosuđe Unije. Izneti stavovi su lični