Kako je rođen Bangladeš

U 50 godina od nezavisnosti od Pakistana, Bangladeš je prevazišao religiju i teoriju dve nacije.

General-potpukovnik Jagjit Singh Aurora, Istočna komanda GOC-a, razgovara sa džavancima i oficirima u Komili u Bangladešu tokom rata 8. decembra 1971. (Izvor: PIB)

U aprilu 1946. Maulana Abul Kalam Azad je u intervjuu novinaru Šorišu Kašmiriju rekao da mogu da uočim samo ozbiljne opasnosti u Jinnahovom zahtevu za Pakistanom. Zapazite i nešto drugo. Bengal je do sada izmicao Džininoj kontroli. I tek treba da zna da Bengal jednostavno ne popušta spoljnoj dominaciji i autoritetu. Bengalci će protestovati - pre ili kasnije. Verujem da istočni Pakistan nikada ne može da se pomiri sa prevlašću Zapadnog Pakistana — njih dvoje nikada ne mogu koegzistirati. Njihove vere su različite; šta je drugo da veže to dvoje? Jedina realnost da smo muslimani teško može biti kohezivni faktor.

Zapadni Pakistan je lišio i prisilio istočni Pakistan u više oblasti od jedne. Juta — i drugi usevi — uzgajani u istočnom Pakistanu su odredili cene u zapadnom Pakistanu; samo polovina profita se vratila u istočni Pakistan. Jabuke, grožđe ili vunena odeća proizvedena u zapadnom Pakistanu prodavana je po 10 puta većoj ceni u istočnom Pakistanu. Diskriminacija je bila takva da je i najmanje neslaganje označilo nekoga kao neprijatelja Pakistana ili islama. Progon, hapšenja, zatvaranja bili su red dana.

Pakistanska rezolucija je doneta u Lahoru, marta 1940. Godine 1966. opozicioni lideri Pakistana su se okupili, gde je program od šest tačaka predvodio šeik Mudžibur Rahman. Imao je seme izgradnje snažnog Pakistana i, naravno, slobodnog Bangladeša. Pakistanski špijuni i vojni obaveštajci nisu gubili vreme da procene poruku secesije i samoopredeljenja u programu od šest tačaka. Komunistički vođa Moni Sing je nakon oslobođenja rekao: Bangabandu je imao plan oslobođenja u mislima upravo 1951. godine.



Avami liga i Bangabandhu pokrenuli su skupove širom zemlje u korist programa od šest tačaka iz marta 1966. Pokret se proširio. Mudžibur je, zajedno sa mnogim drugim, uhapšen. Zatvor ih, međutim, nije mogao dugo zadržati i morali su da budu oslobođeni. Režim Ajuba Kana optužio je demonstrante za slučaj zavere Agartala. Narod Istočnog Pakistana ustao je kao jedan i tražio oslobađanje Mudžibura Rahmana. Nametnut je član 144. Parole su se vinule u vazduh — Jai Bangla (Zdravo Bangla), Tomar Amaar Thikana, Padma, Meghna, Jamuna (Ovde je naš dom, znaš li?/ Gde teče Padma-Meghna-Jamuna); Daka Na Pindi, Daka, Daka (Daj nam Daku, ne Pindi/ Daj nam Daku svaki dan!). Nijedan plakat ili slogan više nije pominjao Istočni Pakistan ili Istočni Bengal; bio je to Bangladeš celim putem. I ovaj autor je napisao nekoliko ovakvih slogana.

Bangabandu se 7. marta obratio naciji. Jasno je stavio do znanja: Ovog puta borba je za našu slobodu.

U ponoć 25. marta Pakistan je pokrenuo genocid u Bangladešu. Izbeglice su stizale u Indiju. Indija je stala uz Bangladeš u njegovoj borbi za slobodu i mora se pozdraviti doprinos Indire Gandi – kao i indijske vojske – u osvajanju oslobođenja Bangladeša.

Kako je genocid počeo u noći sa 25. na 26. mart obeležava se kao dan oslobođenja. Pakistanska prevlast trajala je dve i po decenije — religija i teorija dve nacije pali su na putu.

Samo osam meseci od postojanja Pakistana, Džina je stigla u Daku i obratila se na dva skupa. Urdu je proglasio državnim jezikom Zapadnog i Istočnog Pakistana. Zaboravio je da ljudi u istočnom Pakistanu ne govore urdu — govorili su bangla. Sjeme pokreta za jezik Bangla — kao i oslobodilačkog rata Bangladeša — moglo bi se pratiti do Jinnahovog proglasa.

U Londonu sam sreo pakistanskog romanopisca koji je u šali rekao da i Pakistan i Bangladeš svoja rođenja duguju Džini. Zajednička religija ne može ujediniti države i nacije. Uprkos njegovoj mudrosti i oštroumnosti kao političara, bio je slep za ovo pitanje.

Ustav Bangladeša imao je četiri glavna principa — demokratiju, socijalizam, sekularizam i bengalski nacionalizam. Međutim, sva četvorica su nestala nakon ubistva Bangabandua. Demokratija ostaje, samo po imenu. Izbori se ipak održavaju.

Umesto bengalskog nacionalizma, Ziaur Rahman, vojni oficir koji je postao predsednik, stvorio je bangladeški nacionalizam, uključivši muslimanski nacionalizam u bangladeški, ukinuvši sve bengalsko. Rahman se udvarao zabranjenom Džamat-e-Islamiju i ponudio državljanstvo Amiru Gulamu Azamu iz Jamaat-e-Islamija, pod izgovorom da je i on porijeklom iz Bangladeša i da je zatražio azil u Pakistanu tek nakon što se Istočni Pakistan odselio. Drugi diktator, Hussain Muhammad Ershad, dodao je Bismillah u već prerađeni Ustav. Islam je postao državna religija. Političke stranke nisu protestovale.

Ta tradicija se nastavlja. Šeik Hasina, ćerka Bangabandua Mudžibura Rahmana, već deceniju je premijer Bangladeša. Zadržala je bismillu i islam kao državnu religiju. Ona je obećala, pre dolaska na funkciju, da će obnoviti četiri glavna principa Ustava, ali se uzdržala od toga. U stvari, ona se više oslanja na islam, islamske zemlje i islamske partije.

Istorija oslobođenja Bangladeša je pola veka različitih i šarenih aspekata. Bio je svedok ubistva Bangabandua, vladavine dva vojna diktatora, formiranja SAARC-a na inicijativu Ziaura Rahmana, vojnog udara i ubistva Ziaura Rahmana, tri prelazna režima, vlada na čelu sa dve žene premijerke, uspona skoro stotinu političkih partija, uglavnom islamskih. Avami liga i BNP i njihovi odgovarajući lideri — šeik Hasina i Begum Zia — opterećeni su sve većim zahtevima islamskih partija. Dok ove stranke napreduju, one naprednjake se jedva čuju i vide.

Bangladeš više nije korpa bez dna, kako je to opisao Henri Kisindžer. Prihod po glavi stanovnika u zemlji je 2.064 dolara. Osnovno obrazovanje sada iznosi skoro 98 procenata. Tokom 50 godina, Bangladeš je prevazišao religiju i teoriju o dve nacije. Zemlja se slavi svojom slobodom, svojim mestom među svetskim narodima.

Jai Bangla! Jai Bangladesh!

Ovaj članak se prvi put pojavio u štampanom izdanju 26. marta 2021. pod naslovom „Oslobođenje Bangladeša“. Pisac je poznati pesnik. Sa bengalskog preveo Svati Goš.