Sa granica Delhija, vlada šalje poruku: Moć i ljudi su jasno razdvojeni

Sve je jasnije da je vlada sklona i klevetanju agitacije i, uopštenije, delegitimizaciji ideje protesta i popularnog delovanja.

Poljoprivrednici protestuju, Poljoprivrednici protestuju zbog granica Delhija, Delhija granice. Poljoprivrednici protestuju, farmeri BJP, Protest poljoprivrednika, razgovori između vlade i farmera, Protest zakona o farmi Modi, piše Suhas Palshikar, Indijac izražava mišljenjeBarikade koje policija postavlja kao deo bezbednosnih poboljšanja u blizini mesta na kome se održavaju protesti farmera protiv zakona o reformi farmi, na granici Singhu u Nju Delhiju, u ponedeljak. (PTI)

Dok se agitacija farmera nastavlja zajedno sa naporima vlade da to pretvori u priliku za represiju, možda smo svedoci nečega većeg nego što se na prvi pogled čini. Postoje suprotstavljene poruke koje proizilaze iz razvoja događaja i čak iako se neko može zadiviti žestokom agitacijom poljoprivrednika, pokazuju se znaci lukavosti države. Više od dva meseca nakon što je agitacija počela, sve je jasnije da je vlada sklona i omalovažavanju agitacije i, uopštenije, delegitimizaciji ideje protesta i popularnog delovanja.

Sasvim je bez presedana videti vladu kako bukvalno barikadira sebe i svoje sedište moći — Delhi. Ova pojedinačna akcija policije Delhija šalje dvostruku poruku. Jedna je poruka nepoverenja i nepoštovanja, druga je poruka da su vlast i narod jasno razdvojeni. Pridajući ideju o nama, narodu, striktno ustavnom folkloru, vlada šalje jezivu poruku svim građanima da je njihov status građana u potpunosti lišen prava državljanstva. Bez obzira na posledice agitacije, ona je razotkrila iznenadnu nesposobnost Indije da uzdignute glave korača demokratskim putem.

Barikadiranje Delhija je simbolično, iako simbolika tek treba da uđe. Preplavljeni smo podmetnutim pričama o Khalistani dizajnu i zaslepljeni preteranom zabrinutošću za naš suverenitet. Brza promena u narativu koju je vlada postigla 26. januara bila je samo uvod u ono što vlada sada radi. U prošlosti ne bi bilo mnogo agitacija kada je vlada, osim što je podizala zidove, navodno kopala puteve ili ih zasipala ekserima. Ako se uzme u obzir taktika koju je vlada do sada koristila, one bi predstavljale brutalni vodič za svaki režim da cinično suzbije ne samo agitativne sekcije već i samu ideju građana.

Brzina kojom su pokrenuti slučajevi imenovanja vođa agitacije za događaje od 26. januara, trik sa podnošenjem FIR-a protiv novinara, upotreba pandemije da se onemoguće demonstracije u Delhiju, rutinska obustava interneta gde god izbiju nevolje i, donekle komično, navođenje industrije zabave da govori o suverenitetu Indije, sve to predstavlja odlučnost ovog režima da osigura nastavak krize, ali u isto vreme ideja o učešću naroda u protestima gubi na važnosti.

Pošto jednostavno delegitimizacija protesta možda nije dovoljna, vladari smišljaju inovativne mere kako bi obeshrabrili učešće javnosti u njima. Stoga su vlade nekih država krenule naprijed sa idejom da su protesti protiv zakona i reda i da bi stoga učešće predstavljalo diskvalifikaciju za vladine poslove i ugovore. Jasno je da su fizički zidovi samo za privremenu zaštitu, a širi cilj je barikadiranje ideje demokratije. U tom smislu, ono čemu Delhi svjedoči nije ograničeno na Delhi niti na stvarne zidove koje policija podiže. Pored zidova od cigle i maltera, oni su zidovi koji predstavljaju zatvorene umove i odlučnu odlučnost da se razbiju oni koji se usude da se razlikuju i tu razliku potvrde.

Na teoretskom nivou, vlada nastoji da izjednači proteste sa kršenjem zakona i reda, dok se razlika u mišljenjima izjednačava sa zaverom da se obmane javnost kako bi se destabilizovala vlada i poremetio pohod ka novom milenijumu. Ova vlada ima dovoljno sposobnosti da osigura da ovu teorijsku poziciju odjekuju naučnici, stručnjaci i industrijske elite. Uskoro ćemo biti svedoci sofisticiranijih opravdanja (nego što policija ili poznate ličnosti koje se potpisuju isprekidanim linijama mogu pružiti) odgovornosti države da izbegne anarhiju. Ali vlada koja se izoluje od javnosti koja protestuje je prizor koji će ostati kao potpis subdemokratske himne koju je ova vlast pretvorila u svoju političku himnu.

U svakoj normalnoj i funkcionalnoj demokratiji, razvoj događaja u proteklim nedeljama ili mesecima bi rezultirao ozbiljnom krizom za režim — kako u pogledu suočavanja sa bunom javnosti, tako i u pogledu legitimisanja njegovih akcija. Zanimljivo, u Indiji nije tako. Čak i nakon kontinuirane i odlučne agitacije duže od dva meseca i usvajanja sumnjivih praksi od strane vlasti, malo je onih koji su spremni da pročitaju autoritarni scenario koji se odvija pred nama.

Agitacija, sa svoje strane, nije uspela da pokrene šire pitanje poljoprivrede. To je značilo da se još uvek žigoše kao agitacija poljoprivrednika u određenom pojasu, i to zbog njihovog položaja u privredi i društvu. Ovaj neuspeh u prerastanju u nacionalno pitanje poljoprivrede uopšte, učinio je sadašnje proteste hrabrim, ali podeljenim. Drugo, zbog svog federativnog karaktera, agitacija do sada nije iznedrila nijedno vođstvo koje bi moglo da bude simbol oko koga bi se mogle okupiti mase. Treće, tvrdoglavost rukovodstva oko povlačenja zakona o poljoprivredi već ga je dovela u slepu ulicu. Pošto je doveo ogroman broj na granice Delhija, agitacija bukvalno nema gde da ode. Četvrto, vlast je blagoslovena što ima kolebljivu i lenju opoziciju koja odbija da čak i sebično vidi priliku u ovom trenutku i ponaša se kao veoma lojalna opozicija. U stvari, nije sigurno da li sve stranke koje nisu NDA shvataju da je ovo izvan pitanja zakona o poljoprivredi i da je pravo pitanje o autoritarnim sklonostima vlade. Većina ekonomista takođe propušta ovu dimenziju. Nije ni čudo što ova ključna tačka nije postala centralni fokus čak ni nakon 26. januara, a javno mnjenje i dalje zavisi od vladinog spinovanja. Autoritarni režimi se izvlače kada su pitanja fragmentirana i šira slika se ignoriše.

Ali nemojmo pogrešiti u vezi sa onim čemu smo trenutno svedoci. Kao što se ne vidi često barikadiranje glavnog grada zbog straha od građana, tako nije uobičajeno da Indijci budu svedoci sistematskog i trajnog barikadiranja demokratije. Režim Indire Gandi je to pokušao pomalo amaterski. Više od četiri decenije kasnije, Indija je sada svedok mnogo ozbiljnijeg trenutka kada demokratija neprimetno klizi u autoritarizam.

Vladin odgovor na agitaciju farmera danas se ne razlikuje mnogo od ranijeg odgovora na druge proteste. Ono što razlikuje sadašnji trenutak od ranijih trenutaka protesta je nesposobnost da se protesti ocrne u ime nacije ili religije i višestruka sofisticiranost koja artikuliše odlučnost vlade da krene autoritarnim putem.

Sadašnja dispenzacija je uvek imala zamke uklanjanja demokratskog ruha, ali u poslednje dve godine ova promena se dogodila mnogo više brzine, iznenadnosti i odlučnosti. Zabarikadiranje gradova i blokiranje interneta simbolično predstavljaju zabarikadiranu i krnju demokratiju koju režim očekuje da oblikuje.

Pisac, sa sedištem u Puni, predavao je političke nauke i trenutno je glavni urednik Studija indijske politike.