Peta kolona: Pesimizam kao novi narativ

Od dana kada je Narendra Modi postao premijer, postojali su zajednički napori komesara koji kontrolišu političke komentare da ga naslikaju kao fašističkog despota koji će uništiti „ideju Indije“.

Zakia Jafri, slučaj Gulbarg neredi, Gulbarg neredi, 2002 Gulbarg slučaj nemiri, Narendra modi, 2002 Gulbarg nemiri, vesti iz Indije, vesti iz indijskog ekspresapremijer Narendra Modi.

Da li je vreme da stanemo, udahnemo i razmislimo da li se stvara još jedna lažna priča? Istina je da je ekonomsko usporavanje postalo najveći politički problem Narendre Modija i on mora preduzeti hitne korake da ispravi stvari koje su pošle naopako. Ali bio je u pravu što je prošle nedelje upozorio na miazmu pesimizma koja se stvara oko njegove vlade. Kampanja njegovog oklevetanja nije nova. Od dana kada je postao premijer, postojali su zajednički napori komesara koji kontrolišu političke komentare da ga naslikaju kao fašističkog despota koji će uništiti „ideju Indije“.

Ova „ideja“ je ona koja u potpunosti služi očuvanju politike socijalističkog feudalizma koju marljivo neguju politički lideri koji pokušavaju da obezbede da njihovi naslednici naslede svoje političke partije. Ova ružna mala 'ideja' je prekrivena takvom pobožnošću o sekularizmu i socijalizmu da mnogima zvuči gotovo plemenito. Modijev uspon direktno je ugrozio nepotističke promotere ove politike ne samo u opozicionim partijama već i unutar BJP-a. Dakle, od njegovog prvog dana na funkciji, ovaj klub nepotističkih političara se dogovarao preko partijskih linija da bi ga ocrnio.

Poređenja sa Hitlerom vršena su na uređivačkim stranicama velikih novina, duge debate o „rastućoj netoleranciji“ vođene su na udarnim TV kanalima, u kojima su ga poznati intelektualci otvoreno vređali. To je ojačalo njihov narativ o „rastućoj netoleranciji“ kada je Modi ćutao nakon što su bande hindutvanskih osvetnika započele svoje ubilačke napade na muslimanske farmere mleka i trgovce stokom. Barbarić, snimljeni linčovi postali su međunarodne vesti, a Modija se više smatralo promoterom hindutvanskih užasa nego modernim ekonomskim reformatorom kakav je bio projektovan tokom predizborne kampanje 2014.



Kao premijer dobro je počeo bacivši Komisiju za planiranje u đubrište. I, ističući da je MGNREGA bio kolosalan rasipanje javnog novca koji je potrošen uglavnom na davanje pomoći, a ne na garantovanje poslova. Ali tada se činilo da je izgubio živce i skrenuo sa kursa. Umesto da uzdiže blagostanje, kao što je nekada bio, počeo je da uzdiže vrline siromaštva i projektovao se kao mesija siromašnih.

Da bi dokazao svoje 'pro-siromašne' akreditive, započeo je svoj lov na 'crni novac' i ukinuo više od 85 odsto naše valute da bi unapredio ovaj cilj. Ovaj potez je politički funkcionisao kao što su potvrdili izbori u Utar Pradešu, ali je ekonomski loše uticao na male biznismene, trgovce i poljoprivrednike jer su njihovi poslovi radili na gotovini. Ono što premijer izgleda još nije primetio jeste da utaja poreza nije „crni“ novac, ili da bi milioni više Indijaca platili svoje poreze da je to lako. Veliki biznismeni mogu angažovati stručnjake da pomognu u podnošenju komplikovanih prijava; mali privrednici ne mogu. Ovo je nešto čega moćne mandarine na brdu Raisina izgleda nisu svesne.

Oni nastanjuju stratosferu toliko udaljenu od obične indijske stvarnosti da su stvorili GST tako složen da je zbunio zvaničnike i računovođe. Takođe je slomio kičmu malim preduzećima koja ne zarađuju dovoljno novca da podnesu izveštaje svakih pet minuta ili angažuju stručnjake da pregovaraju o lavirintu novih stopa. Čekaju ih da posrnu rojevi lovaca na crni novac koji sami uzimaju svoj deo pre nego što propuste ono što pronađu.

Ako premijer želi da otkrije zašto veliki indijski biznismeni ne počinju ni da oživljavaju ulaganja tri godine u njegovom mandatu, onda bi trebalo da ponovo razmisli o svom lovu na crni novac. U poslovnoj klimi koju je već narušilo previše regulatora i previše inspektora, lovci na crni novac dodaju još jedan opterećujući sloj pravila i propisa. Pre nego što sledeći put osudi „naplatne kompanije“ kao vektore pranja novca, bilo bi dobro da ispita da li mnoge od njih nisu samo deo procesa poslovanja. Postoji još mnogo toga što treba hitno da se uradi da bi se vratile više stope rasta i očajnički potrebna radna mesta, tako da premijer mora da stavi ekonomiju na vrh svoje liste prioriteta.

U međuvremenu, oni koji upadaju u zamku novog narativa pesimizma i očaja treba da se zapitaju da li veruju da je premijer zaista toliko beznadežan kao što ih navode da veruju poklonici dinastije, koji su se iznenada ponovo pojavili. Oni ovih dana daju vesele intervjue televizijskim novinarima u kojima likuju zbog usporavanja. I pišu članke pevajući hvalospeve dinastiji. To su ljudi koji tokom dugih godina državne službe nikada nisu primetili da je Indija važnija od dinastije Nehru-Gandhi. Čak i Modijevi najgori neprijatelji privatno priznaju da on možda pravi greške, ali njegova motivacija je istinska želja da služi Indiji. Ovo je više nego što se može reći za većinu političkih lidera koji ga vređaju.