Pokret Fazlura Rehmana deluje impresivno, ali samo na površini

Ono što je Pakistan postigao u 72 godine postojanja jeste kultura uvrede. To je nuklearna sila u kojoj lideri i njihovi sledbenici govore jezikom koji nije bio poznat u prošlim civilizacijama. Neka fulminacija dolazi iz religije, ali ne sve.

pakistan azadi marš, imran kan pak pm, maulana fazlur rehman pak ministar azadi maršPristalice partije Jamiat Ulema-e-Islam slušaju svoje lidere tokom antivladinog marša u Islamabadu u Pakistanu. (AP)

Plan da se održi dugačak marš za svrgavanje premijera Imrana Kana sa vlasti nazvan je marš azadi, ime koje je Kan izabrao za svoju agitaciju protiv tadašnjeg premijera Navaza Šarifa 2014. Ali, 2019. dug marš nije bio lako organizovati.

Glavne opozicione stranke, Pakistanska muslimanska liga-Navaz (PMLN) i Pakistanska narodna partija (PPP), poslovale su loše nakon izbora 2018. na kojima je pobedio Kanov pakistanski Tehrik-e-Insaf (PTI).

Lider PMLN-a Šarif osuđen je za korupciju i pranje novca, ili za nesadik (istinitost) i amin (dostojan poverenja), prema ustavu, i osuđen na sedam godina zatvora. Lidera PPP-a, Asifa Alija Zardarija, Nacionalni biro za odgovornost (NAB) ponovo je uhapsio zbog korupcije i suočio se sa suđenjem.



Oba lidera mejnstrim partija su bila teško, ako ne i smrtno, bolesna: Zardari je u prošlosti već proveo 11 godina u zatvoru NAB. Ali ni PMLN ni PPP nisu mislili o dugom maršu protiv Kana, znajući da vojska — zvana idara ili institucija — stoji čvrsto iza njega.

PMLN je bio podeljen između zatvorenog Navaza, koji je želeo antivladinu agitaciju, i njegovog mlađeg brata — šefa stranke, Šehbaza Šarifa — koji je radije čekao da pravi vetar duva iz štaba. Međutim, pismo od Navaza stranci iz zatvora ga je nateralo. S druge strane, Zardari, pragmatičan do greške, mislio je da može marginalno da podrži dugi marš i da vidi kuda je to na duge staze.

Ali dug marš nije bio vlasništvo nijedne strane. Organizovala ga je i vodila Maulana Fazlur Rehman iz Jamiat Ulema-e-Islam-Fazl (JUIF), verske stranke za koju niko nije mislio da će moći da pokrene protestni marš sa malo pratilaca među masama (Fazlur Rehman je zapravo izgubio svoje mesto u parlamentu na izborima 2018.).

Pored toga, Maulana je trebalo da bude čovek od realizma, koji je uvek ostao na desnoj strani vojske za koju je znao da stoji iza premijera Kana. Vrsta mobilizacije koju je konačno uspeo na periferiji Islamabada prvog novembra iznenadila je sve posmatrače.

Disciplinovana gomila iz partijskih verskih bogoslovija ili medresa procenjena je na nekoliko stotina hiljada. Ipak, još zapanjujući je bio iznos novca koji je mogao da potroši — procenjen na milijardu rupija — na prevoz svojih birača. Niko, pa ni stručni posmatrači, nije mogao da predvidi kakvu će emisiju
u Islamabadu gde su Šehbaz Šarif iz PMLN-a i Bilaval Buto-Zardari iz PPP-a izgledali kao marginalni političari koji traže reflektore.

Bilaval je bio otvoren sa svojom odabranom optužbom — da je vojska nameštala izbore 2018. kako bi Kana dovela na vlast, izbacivši agente glasanja iz procesa dok su vojnici nadgledali prebrojavanje glasova. Fazlur Rehman nije bio manje odlučan kada je sarkastično ukazao na podršku vojske koja stoji iza Kana koji je, kako je rekao, bio potpuno nesposoban kao premijer. On je, bez sumnje, odgovarao na Kanov sopstveni necivilizovani jezik o njemu u nedavnoj prošlosti.

I, kada je bacio na Hana rok od dva dana — u kojem je Kan trebalo da se povuče sa vlasti ili se suoči sa hapšenjem od strane svojih sledbenika medrese — svi su znali da maulana preuzima idaru in extremis, što nijedan od dve strane bi mogle da urade.

Međutim, Shehbaz Sharif je pustio nešto nagomilane pare optužujući Kana da se oslanja na magiju, a ne na islam: Tangencijalno se odnosi na Kanovu asketski nastrojenu ženu, za koju se priča da je u posedu džina, čineći Kana da pobedi natprirodnim sredstvima.

Predvidljivo, vojska je progovorila kroz svoje odnose s javnošću među službama (ISPR) upozoravajući sve i svakoga da vojska neće tolerisati vrstu poremećaja koji dugi marš preti.

Ono što je Pakistan postigao u 72 godine postojanja jeste kultura uvrede. To je nuklearna sila u kojoj lideri i njihovi sledbenici govore jezikom koji nije bio poznat u prošlim civilizacijama. Neka fulminacija dolazi iz religije, ali ne sve. I to podjednako dolazi iz usta muškaraca i žena. Na primer, savetnik premijera za informisanje, Firdaus Ahiq Awan (ime znači raj) - vulkan u prahu koji emituje vatru i sumpor na televiziji. Ona lako zatamni PTI redovnu vulgarizirajuću demokratiju u Pakistanu svakodnevno kroz njihove harange.

Maulana kaže da može da preuzme vladu i vojsku širom zemlje i da ometa sve poslove. Međutim, protest ili dharna je nastavljen dok su PPP i PMLN oklevali na startnoj liniji rekavši da su deo protesta protiv nelegitimne države; ali da neće ići dalje od sedenja na spoljnoj ivici Islamabada.

Svi znaju da maulana ne može da preuzme vojsku, ali nikome ne smeta da uživa u destabilizirajućem festivalu zlostavljanja koji je pokrenut protiv vladajuće stranke.

Ovaj članak se prvi put pojavio u štampanom izdanju 9. novembra 2019. pod naslovom „Dug marš koji nije bio“. Pisac je konsultantski urednik, Newsweek Pakistan