Kosmička šala: Napolju skakavci, unutra zemljotresi

• Категорија: Kolumne

U našoj trenutnoj distopiji, činjenica je da nema gde da pobegnemo.

Ako je neko nešto naučio od pandemije, to je da se oslobodimo iluzije da imamo kontrolu. A naš najbolji izbor za opstanak je da se skromno maskiramo i budemo voljni da radimo kao deo celine. (Izvor: File Photo)

U petak uveče kada sam gledao vesti od 21 sat, koje ovih dana počinju depresivnom statistikom o Koroni, tlo pod mojim nogama se toliko treslo da sam zapravo razmišljao da se krećem napolju. Ali toliko o svim onim savetima u vezi sa zemljotresima koji nas upozoravaju da ostanemo bez zgrada. Uradio sam ono što u takvoj situaciji radi svaki obrazovan čovek koji poštuje sebe: čekao sam da prođe. I jeste. Ubrzo se pojavila vest u TV biltenu, potres se zaista osetio širom Delhija NCR. Ali kakav značaj pridajemo pukim tutnjavama koje imaju 4,5 stepeni Rihterove skale, kada se poslednjih nekoliko meseci oseća kao uvodna montaža beskrajnog horor filma?

U našoj trenutnoj distopiji, činjenica je da nema gde da pobegnemo. Napolju, ljudskoj civilizaciji preti smrtonosni virus koji je preplavio bolnice i primorao zemlju da se isključi. Unutra smo se prilagodili otuđenju nametnutom koronom, polako shvatajući da je barem za 2020. vizija života kakav smo poznavali završena. Stvari su beskrajno gore i to nije samo zato što smo zatvoreni u svojim domovima. Sva ona priča puna nade o izravnavanju krivulje koju smo čuli na početku blokade je završena. Posle dva meseca prisilne introspekcije, jasno je da je pandemija ogromna katastrofa, ali to je samo jedan deo većeg problema. Virulentna epidemija je u potpunosti razotkrila greške u društvima, Zapadu i Istoku. Iz Amerike, te mitske zemlje izobilja, postoje znaci očaja, neznatno bolji od siromaštva koje vidimo ovde. (Iako postoji nešto sumorno urnebesno u tome da se ljudi voze u Pajerosu i Mercedesu da pokupe bonove za hranu, kao što je pokazala priča na BBC-u.)

Za poređenje, simboli korone u Indiji izazivaju noćne more, poput snimka malog deteta koje pokušava da probudi svoju mrtvu majku, verovatno žrtvu gladovanja. Ove scene nemilosrdnog očaja poklapaju se sa onima građanskog rata u Siriji i nije iznenađujuće što su vizuelni prikazi Šramikovih vozova koji prevoze ljude izazvali nečuvene metafore; neko je prokomentarisao da ga slike natrpanih kupea i njihovih užasnutih stanara podsećaju na scene iz Drugog svetskog rata. Zaokupljeni srceparajućim fotografijama ljudi koji pokušavaju da se vrate kući, još uvek nije bilo vremena da procenimo štetu koju je pandemija nanela takozvanoj stabilnoj srednjoj klasi. Kopajte malo i čujete žamor; prijatelja prijatelja koji su otpušteni i depresivne priče o donedavnim, sigurno zaposlenim postdiplomcima koji su slali SOS WhatsApp-ove za obrok.

Šta u ovoj situaciji postaje uloga donekle sigurnih, barem za bližu budućnost? Pretpostavljam da je čovek i dalje slobodan da ceni male životne lepote uprkos crnom. Zato mnogi ljudi otkrivaju kreativne aktivnosti poput kuvanja sa novom snagom. Bogatstvo slobodnog vremena dostupnog nedostatkom posla sve nas je pretvorilo u mislioce koji prelaze iz užurbane prošlosti u veoma sporu budućnost. Obrada onoga što se vidi, bolest i potpuni slom reda i zakona podsećaju da se sve može promeniti u trenu. I bolje nam je da radimo ono što želimo, jer ko zna koliko vremena uopšte imamo. Ako je neko nešto naučio od pandemije, to je da se oslobodimo iluzije da imamo kontrolu. A naš najbolji izbor za opstanak je da se skromno maskiramo i budemo voljni da radimo kao deo celine.