Komandna ekonomija mišljenja

• Категорија: Kolumne

Medijska industrija sada malo brine o indijskoj vladi. Njena briga je pre oko prihoda, koji su još uvek mali u odnosu na veličinu publike.

Zahtev za nezavisnim medijima u Indiji u početku je viđen kao način da se ograniči državna kontrola nad emitovanjem: pošto je državna kontrola shvaćena kao svršen čin, zahtev za autonomijom je bio način da se ograniči uticaj vladajuće stranke nad elektronskim medijima .

Nakon 1995. godine, kada je presudom Vrhovnog suda Prasar Bharati oduzet monopol, koji su satelitski kanali već počeli da potkopavaju, vlada je odjednom postala jedan od mnogih. Nakon što su mediji proglasili irelevantnim, neodgovornim ili oboje, kao što je Indira Gandi radila, politički lideri su postali ranjivi na negativno medijsko izveštavanje.

Danas, više od državnih medija, autonomni ili komercijalni mediji predstavljaju pretnju javnom interesu. Komercijalni mediji imaju de fakto monopol nad emitovanjem, dok je Prasar Bharati gotovo glas u divljini - osim, ironično, kada intervjuiše Narendru Modija.

Zaista, Prasar Bharati se smatra toliko nevažnim da ga je agencija za gledanje televizije, TAM, ignorisala, sve dok nedavnim sudskim nalogom nije bila prisiljena da ga uključi. Studija medijskog pokrivanja izbora koju je nedavno objavio CMS Media Lab ne pominje Prasara Bharatija u svojoj studiji, a malo ko je primetio da Prasar Bharati gledanost nije ni blizu nivoa od pre 1995. godine. U međuvremenu, oglašivači su se fokusirali na bogatiju urbanu publiku koja gleda kablovsku i satelitsku, a ne na besplatne vladine kanale, koje gledaju uglavnom oni koji ne mogu da priušte privatne kanale.

S obzirom na to da informišu, pa čak i oličavaju javni interes, sve medijske kuće i sektori treba da se pridržavaju istih, visokih standarda odgovornosti. Sami kriterijumi koji se koriste za procenu profesionalne autonomije Prasara Bhartija bi stoga trebalo da se primenjuju na medije u privatnom vlasništvu.

U stvari, od 1995. godine, debate o indijskim medijima vode se o rastućoj moći privatnih medija i centralnoj vezi između vlade i preduzeća. Fenomen plaćenih vesti doveo je medijsku manipulaciju do izvanrednih nivoa, pošto gledaoci danas nemaju načina da saznaju koje su vesti istinite, a koje prikrivene reklame. Političke stranke troše ogromne sume na svoje izborne kampanje, njihov novac je iz izvora koje odbijaju da navedu, a mediji su najveći korisnici.

Ekspanzija privrede je tako potpuno promenila pitanje medijske regulacije. Ranije su preduzeća morala da se plaše vlade, a medijska regulativa služila je uglavnom za zaštitu moći vlade. Danas se ravnoteža pomerila.

Najveći privatni mediji su u vlasništvu velikih poslovnih kuća koje mogu da upravljaju bilo kojim skupom pravila svojom sposobnošću da kupe talente, tehnologiju i političke usluge. Može se stvoriti veliki obim ubedljivog medijskog izveštavanja kako bi se preneo utisak javne podrške svakom odgovarajućem programu odabranom za promociju. Pitanja pravičnosti ili nepravednosti medijskog tretmana nadmašuju obim pokrivenosti, veličina publike i zarađeni prihod.

Medijska industrija sada malo brine o indijskoj vladi. Njegova zabrinutost je pre oko prihoda, koji su još uvek mali u odnosu na veličinu njihove publike, i pronalaženja kreativnih načina da se dovede manje bogata publika na tržište koje je istorijski bilo u velikoj meri nagnuto ka svom premium segmentu.

Jedan od načina na koji je to učinila, bilo slučajno ili namerno, jeste kroz podsticanje građanske neposlušnosti i narodnih protesta fokusiranih na odabrana društvena pitanja. Istorijski gledano, glavne medijske kuće su odbacile ili trivijalizovale proteste i prećutno podržale status kvo, ali je u poslednje vreme došlo do promene od 180 stepeni. I vesti i mediji zabave prihvatili su narodno neslaganje, difuzno definisano i bezbedno praktikovano. Od antikorupcijske kampanje koju je vodila Ana Hazare, do masovnog gneva protiv grupnog silovanja Nirbhaya u decembru 2012, entuzijastična podrška medijske industrije bila je ključna za osećaj da je indijska demokratija živa i zdrava.

Simpatije za narodne proteste je nasleđe nacionalističke politike, a Indija ima istoriju pobunjeničkih pokreta. Ali za industriju vesti i zabave, društvena pitanja pružaju put za rastuću publiku i dovode ih u intimne odnose sa medijima. Izveštaji medijske industrije navode kampanju Anna Hazare i protest protiv gangrofa od 16. decembra kao svoja dostignuća i kao znake sve većeg dometa i uticaja medija.

U ovoj koncepciji, današnji demonstrant je sutrašnji potrošač, dok je samoregulacija medija trijumf indijske demokratije. Samo vlada je problem i treba ga ispraviti. Zaista, to treba regulisati, a preduzeća mogu da daju predloge kako.

Komandna ekonomija raj licence-dozvola više ne postoji, ali korporacije traže komandnu ekonomiju mišljenja umesto nje. Pre nego što krenemo u diskusiju o tome kako se može postići istinska autonomija za Prasara Bharatija, trebalo bi da primetimo novo usklađivanje između vlade i biznisa koje se dogodilo, i zahtevamo istinski javni medij koji je autonoman u odnosu na oba ova entiteta.

Pisac je profesor medijskih studija na Univerzitetu u Njujorku
express@expressindia.com