Himne i ironije

Oni su ekspanzionistički i sujetni - i ranjivi na političku satiru.

nacionalne himne, indijske nacionalne himne, indijske pakistanske himne, pakistanske himne, kolona Khaled Ahmed, kolona himni Khaled Ahmeda, kolona Harish Trivedi, odnosno kolona, ​​indijska ekspresna kolonaU stvari, istinski sanskritička himna Indije nije Jana Gana Mana već Vande Mataram, koju su pevali brojni borci za slobodu dok su odlazili u zatvor.

Nacionalne himne predstavljaju podžanr poezije koji zaslužuje da bude čitan i tumačen prema svom specifičnom skupu estetskih i istorijsko-političkih kriterijuma, na isti način kao i hiperbolične persijske/urdu qaseedas. Khaled Ahmed („Nacionalizam nad stihom“, IE, 12. jun) tretira neke od naših nacionalnih himni svojom uobičajenom duhovitošću, ali tema načičkava daljim rezonancijama i ironijama.

Urdu je usvojen kao nacionalni jezik Pakistana jer se smatralo da je suštinski muslimanski, iako ga je znalo samo 7 procenata stanovništva - a to ne uključuje M.A. Jinnah. Ali pakistanska himna je na perzijskom jer je to bio jezik na kojem su muslimani vladali Indijom. Jezik himne bio je, da tako kažem, urdu uzdignut na moć persijskog.

[povezan-post]



Možda zato što je pakistanska himna na perzijskom, Khaled Ahmed i drugi smatraju da je pravedno tvrditi da je indijska himna na izrazito sanskritizovanom bengalskom. Ali bengalski je ionako izrazito sanskritizovan jezik, mnogo više nego hindi. U svakom slučaju, prva strofa te dugačke pesme je veoma pristupačna jer je u velikoj meri toponimska i jezički neutralna. Linije kao što su Pandžab, Sindhu, Gudžarat, Maratha, Dravid, Utkal, Banga… predstavljaju više osnovnu lekciju geografije nego ideološko sanskritičko/hinduističko preopterećenje.

U stvari, istinski sanskritička himna Indije nije Jana Gana Mana već Vande Mataram, koju su pevali brojni borci za slobodu dok su odlazili u zatvor.

Odbačena je nakon nezavisnosti, jer su se muslimani protivili antropomorfnom oboženju Indije kao majke. Ali u Šri Lanki, gde muslimani čine oko 10 odsto, što je nedaleko od indijskog udela od oko 13, himna počinje pozdravljanjem zemlje kao Majka: Šri Lanka matha.

U ranijoj verziji, to je bio Namo namo matha.

Poriv da se personifikuje nečija zemlja kao roditelj je možda univerzalan. Belgijska nacionalna himna ovde zauzima tortu, tako što zemlju naziva majkom u prvom redu, a zatim i ocem (kao u patrie, ili domovini) u trećem. Čak i u Saare Jahan Se Achha Mohameda Ikbala, postoji više od nagoveštaja slične personifikacije. Himalaji su ljudskim rečima opisani kao naš santri i paasbaan, čuvar i čuvar, au sledećem redu se vidi kao otac, ako ne i majka, u čijem krilu igra hiljadu reka kao i njena mala zafrkavana deca: Godi mein khelti hain jiski hazaron nadiyan.

Ikbal je napisao tu džingističku himnu 1904. godine, ali je do 1910. već promenio svoj pogled na svet. U značajno revidiranoj verziji te pesme, koja nije upola toliko poznata, drugi red nije hindi hain ham watan hai hindostan hamara, već znatno drugačiji musliman hain ham watan hai sara jahan hamara (Mi smo muslimani i ceo svet je naš dom), sa željom se priseća kada su muslimani vladali polovinom Španije. Ovo je bio takav pan-islamski san da ga je nekoliko drugih urdu pesnika propisno ismevalo. Akbar Alahabadi je rekao da nas je samo vaham-o guman hamara (naše pogrešno shvatanje i iluzija) navelo da to pomislimo, a Kaifi Azmi je bio još oštriji: Rahne ko ghar nahin hai, sara jahan hamara! (Nemamo kuću u kojoj bismo živeli, a ipak tvrdimo da je ceo svet naš!)

Indijska nacionalna himna je prilično manje ekspanzionistička i sujetna, ali je bila podvrgnuta jednako oštroj političkoj satiri. Raghuvir Sahay ima pesmu koja počinje (u prevodu na engleski): Ko je onda ovo u našoj himni, ovaj Bharat-bhagya-vidhata/ Da svaki jež obučen u krpe tako bezbrižno peva svoju guna-gatu?

Ali sada, izgleda da smo krenuli dalje od onih retorički nabijenih i veličanstveno zvučnih vremena kada su se himne pevale punim grlom. Mnogi od nas ne mogu ni da se sete svih reči naše nacionalne himne, a da nam pomogne, A.R. Rahman nam je ljubazno dostavio sažetke: Maa Tujhe Salaam za Vande Mataram, i jednostavno Jai Ho! za opipljivo rasipnog Jaye hey, jaya hey, jaya hey/ Jaya, jaya, jaya, jaya hey. Kako kratko, slatko i zgodno za ovu SMS/Tviter generaciju.

Pisac je bivši profesor engleskog jezika na Univerzitetu u Delhiju